Kavazović i “Hodže” na gradačačkom ratištu

Nije ni završio, a s gornje linije prolomi se “Tekbir”, pa onda još jedan – jači. Momak do mene okrenu se pognuto i uzviknu: “Evo efendije Kavazovića, evo naših!” Za Kavazovićem se u tranšeju spuštalo tridesetak vojnika. Bili su blatnjavi od glave do pete, neki od njih u rudarskim čizmama. Ponovo uz grmljavinu cijevi odjeknu “Tekbir”, a onda “Allahu ekber”. Prolazeći između vojnika, Kavazović je vikao: “Ne dajte im ni metra, ni pedlja dušmanima! Držite se! Danas ovdje neće proći, ovdje ih čeka samo smrt, smrt i ništa drugo” 

AMIR HASANOVIĆ

Taj 6. oktobar 1992. godine bio je četvrti dan otkako smo se nalazili na gradačačkom ratištu. S “Industrijske zone” prebacili su nas na “Vidu 1” zbog snažnijeg djelovanja agresora na ovaj dio linije. Meni je od početka rata to bio četvrti put da sam došao na ovaj dio ratišta. Cijeli dan trajali su neprestani četnički napadi. Iako su ostali dijelovi linije – na Požarikama i Krečanama – pokušavali svojim napadima privući jedan dio agresorskih snaga, mi nismo primjećivali nikakvo olakšanje.

Taj dan u 15 sati krenuo je jači kombinirani pješadijsko-oklopno-mehanizirani napad na našu liniju odbrane. Jasno smo mogli vidjeti kolonu vojnika i tenkova te drugih oklopnih vozila kako dolaze putem ispod naselja koje se nalazilo pred nama. Prethodnica su im bili četiri tenka i dvije prage s kojih su preko zvučnika puštali četničke pjesme. Jedna od praga bestijalno i besciljno pucala je po našoj liniji iza njihovih rovova. Tenkovi su prilazili sve bliže, a za njima pogureni išli su vojnici.

Na našoj liniji muk, niko nije ispaljivao ni metka. Više nas niko nije morao ni upozoravati, znali smo da je municije sve manje. Kiša koja je od jutra padala razblatila je teren, u tranšejama smo čupali kroz bare i blato. Slabo je ko imao suhe noge, pod nama je bilo desetak centimetara muljave vode.

UZALUD VAM TRUD, PUCAČI

A onda je sasulo po četnicima s kompletne naše linije. Na Vidi je ključalo kao u loncu. Osim naših pušaka, dobar posao obavljali su i momci iza nas s minobacačima od 60 mm. Slali su granate direktno među četnike. U toj silnoj pucnjavi meni kao osamnaestogodišnjaku nije bilo jasno kakvi su to mozgovi i ljudi da idu tako. Srljaju u smrt, nit gledaju u svoje poginule, nit u ranjene. Cilj im je samo da nam dođu što bliže.

Top “Bofors” tukao je bjesomučno preko naših glava. U jednom momentu pogađa tenk u gusjenicu, samo sekundu poslije prebacuje vatru na pragu koja nam se bila približila. Tri ili četiri pogotka iz “Boforsa” i praga je bila u plamenu.

Vidjeli smo dosta četnika u snijegu, neki su bili nepomični, drugi su ležeći podizali ruku ili pokušavali puzati unatrag. Bilo je očito da smo za njih tvrd orah.

Tenk je u povlačenju ispaljivao granate. Treća pogađa tranšeju desetak metara od nas. U oblaku dima i gelera vidjelo se da je pogodak bio direktan.

Nismo napuštali svoje pozicije, ali smo svako malo gledali šta se dešava pokraj nas. Tada je dotrčao Miralem i sav zadihan rekao: “Pogidoše momci.” Sejo ga upita ko je poginuo. “Safet i Nihad, brate”, sliježući ramenima, sav prljav u blatu, odgovori mu Miralem.

U čovjeka se odmah uvuče neka tjeskoba, počneš razmišljati. Oba oženjeni, djecu imaju, o milion stvari razmišljaš i, ma koliko htio zaustaviti mozak, ne ide to nikako. Ali, evo, javljaju nam da će nam brzo stići pojačanje.

“Došlo je dosta momaka iz Srebrenika, Lukavca, Gračanice”, zadihan priča Miralem. Gledao sam prema posljednjim četnicima koji su se povlačili, vukli su se kao prebijene mačke, kako kaže narod.

U tom momentu začu se neka huka iz daljine. Isprva sam tražio po nebu raketu sličnu onoj od jučer, ali nisam ništa mogao vidjeti. Huka je bila sve jača, a za koju sekundu pretvorila se u grmljavinu. Iznad nas su u brišućem letu proletjela tri aviona. Propratismo ih pogledom, a Sejo usput pljunu za njima.

Napraviše krug i zađoše za brdo van našeg vidokruga, a onda se začu strašna eksplozija, pa druga, treća – povezane. Avioni se ubrzo vratiše, na liniji se samo čuo pokoji pucanj i štektanje mitraljeza. Nije prošlo ni petnaest minuta, kroz tranšeju dođe Eso: “Amire, hajmo i daj još dvojicu; idemo po municiju.” Brzo izađemo preko livade u čijem je podnožju na cesti stajao kamion. “Brže, brže”, vikao je šofer, “vidite ovih ‘Jastrebova’, uzletali se”, govorio je gledajući u nebo, dok mu je cigareta visila nekako kao zalijepljena na donjoj usni. Uđosmo u kabinu, a Jakub i Omer pod ceradu.

NAPAD KASETNIM BOMBAMA

Eso je bio u drugom bataljonu, ali je poznavao većinu ljudi iz naših jedinica. Malo rukom strese kišu s glave okrećući se prema meni i upita me: “Jesi li čuo šta je bilo?”

Buljio sam u njega, nisam bio siguran da znam o čemu me pita. “Šta”, rekoh, “da nije da su poginuli Safet i Nihad?!” “Ma ne to, ba, znam to, sad su mi rekli. Avijacija brate, avijacija. Pogodili kasetnim bombama i raketama i ‘banju’ i školu dolje. Ovi što su trebali doći u ispomoć gore vama bili su u ‘banji’ i školi stacionirani. Taman bili spremni krenuti gore i avijacija ‘bummm’. Ima poginulih, dosta poranjavanih. Ostalo porazbijano od detonacije, nema ništa od njih.”

Dok je pričao, gledao sam naprijed, u kamionu je bilo vruće, lijepo. Najradije bih zaspao, a kad ustanem, da ovo bude samo ružan san. Ali ništa od toga, ovo smo mi, naša stvarnost i valja nam dalje.

“Jah, zaboravih ti reć’, onaj mali što je išao s tobom u školu, on je poginuo.”

Pogledam ga: “Koji mali?”

“Ma onaj Fadil, vako mršav dječko.”

Znao sam o kome priča, ali sam se, ne znam zašto, pravio mutav. Fadil je išao sa mnom u školu iako je bio stariji godinu, jer smo imali mješovita odjeljenja.

“I još neki su poginuli, znaš ih ti”, nastavio je on. A ja sam gledao pred sebe, ništa više nisam ni slušao niti čuo od onoga što je pričao.

Ubrzo se zaustavismo pred jednom kućom. Ispred je stajao ogrnut vojnom bluzom stariji čovjek potpuno bijele kose i brade. Izađosmo iz kamiona. Gledao nas je onako blatnjave i pokisle. “Jeste li to s Vide gore, Allah vas sačuvao”, oči su mu bile uprte u mene. “Jesmo”, kratko mu odgovorih. “Držite se, sokolovi, aferim. Nego, jeste svi gore tako mladi?” “A nismo”, rekoh “ima i starijih.” “Neka, neka, ne dajte dušmanima pedlja.”

Govorio je polahko prilazeći. Pružio je ruku uz selam: “Ja sam Adem, Adem-efendija Hadžić. Evo, i naši su spremni, pa će s vama gore.”

Dok je govorio tihim glasom, odjednom se začu huka. Ovaj put od Dervente. A onda tutnjava i detonacije. Gledao sam u nebo da vidim gdje su avioni. Iz susjedne kuće izleti momak: “Efendija, Vida, pogodili su kasetnim bombama liniju na Vidi.”

KAD ZAGRME “HODŽE”

Ja sam bio sleđen, pogodili su našu liniju. “Hajte, momci, tovarite municiju. Evo i mojih ‘Hodža’, požurite.” Brzo s njima natovarismo municiju i krenusmo. Išli su ispred nas u “Tamiću” s plavom ceradom. Zastadoše kod jedne kuće i uzeše nekoliko zolja. Nedaleko odatle smo se razdvojili jer su oni krenuli da doture municiju i “zolje” na prednji dio linije.

Izašli smo iz vozila, uzeli dva sanduka i još nekih stvari i stavili na nosila. Gore je na liniji ključalo, detonacije i pucnjava odjekivali su na sve strane. Prema nama je trčalo nekoliko naših vojnika da pomognu u nošenju. “Dajte, ljudi, požurite, nestaje municije, stisnuli su nas”, trčeći reče jedan. Ušli smo u liniju gotovo puzeći, meci su fijukali na sve strane. Četnici su bili veoma blizu, a dva tenka pod obližnjom šumicom tukli su uporno po našoj liniji.

A onda su oni krenuli na sve ili ništa. Zasuli su nas granatama iz svih kalibara, nakon čega je krenula njihova pješadija s pojačanjem. Mislio sam da je to kraj, da je to taj posljednji dan. Bili smo brojčano izuzetno nadjačani. Iz mog puškomitraljeza se pušilo, cijev je bila gotovo usijana od ispucanih metaka. A onda dotrčavaju dva momka, zadihani. Dok pucaju preko grudobrana, ovaj mlađi se okrenu i reče: “Aferim, sokolovi, držite se, aferim. Evo naših iz ‘Hodža’, za koju sekundu, sad ćemo ih isprašit uz Allahovu pomoć, i to da zapamte.”

Nije ni završio, a s gornje linije prolomi se “Tekbir”, pa onda još jedan – jači. Momak do mene okrenu se pognuto i uzviknu: “Evo efendije Kavazovića, evo naših!” Za Kavazovićem se u tranšeju spuštalo tridesetak vojnika. Bili su blatnjavi od glave do pete, neki od njih u rudarskim čizmama. Ponovo uz grmljavinu cijevi odjeknu “Tekbir”, a onda “Allahu ekber”. Prolazeći između vojnika, Kavazović je vikao: “Ne dajte im ni metra, ni pedlja dušmanima! Držite se! Danas ovdje neće proći, ovdje ih čeka samo smrt, smrt i ništa drugo.”

Onda je nastala takva pucnjava kao da je umjesto pridošlih tridesetak pucalo njih tri hiljade. Momak iz “Hodža” udari me po ramenu nasmijan i poviknu: “Allahu ekberu kebira, vel hamdu lillahi kesira ve subhanallahi bukreten ve esila.” Tren poslije, doletjela je granata direktno u grudobran. Osjetio sam da me nešto odbacilo i udarilo po licu. Shvatih potom da me neko šamara, pitali su jesam li dobro. “Dobro sam, ali ne vidim na oči nikako”, rekoh. Umivali su me vodom iz tranšeje. Bilo je to zapravo blato koje mi je napunilo oči. “Ostani tu, ima nas dovoljno, sjedi dolje”, govorili su mi.

Naslonio sam se na balvan i škiljeći na jedno oko gledao. Odbijali su četnike, a zatim je neko uzviknuo: “Bježe, banda bježi!” Ja sam nekako uspijevao gledati na jedno oko, ali dovoljno dobro sam vidio da se taj dan na tom mjestu nije branila samo Bosna, tu se branio islam, branio se umet. Taj dan Allahovo uže razvučeno ispred nas, uže koje smo se svi čvrsto držali, nije moglo biti prekinuto. Nije na zemlji bilo te sile koja ga je mogla prekinuti.